Htjelo bi se tomu više dosjetakah, da uzmognem potanko orisati nošnju puka lonjske župe. Ja se doduše ni sada neodričem, te prianjam uzanj čim bolje i točnije, al ako se sgodi, te šta izostane, s dopuštenjem dobrovoljna štioca objelodanit ću drugda; jer u istinu mnogi ni pomislio nebi, kako je to smeten posao, skakati s conjka na dronjak, s uvojka na opanak.

Nošnja, kako već negdje rekoh, barem ne s prevelikom razlikom, osim kundja i spletanja vlasih jednaka je od Križa pa sve do izpod Lipovljanah u našem narodu. Al s lonjskom se (samo glede ženskoga spola) ipak tako sbliza nijedna nesudara kao križka, osjekovačka, repušnjačka i kutinska. Ma tuj bi rekao, da je upravo neznatna razlika. Nu kruto bi se prevario; jer osim što ti mnjenja Lonjanka nebi podnipošto odobrila, scieneć se za njekadašnju jur iznašateljicu svoga kruga, morao bi se ga i sam odreći, kad bi se dao na potonje ovakovo opisivanje nošnje, svejedno kao i ja, koji sam se prije s tobom sporazumio bio.

Naš čovjek treba dosta krpah, dok do nakita dotjera, a žena – – i stoputa više. Dà, naša je seljanka danas kao kakva gradjanka, i čim ova veće u gradu, tim ona veće na selu medju drugami iznaša mode. Na njekadašnjoj prostoj odječici nosi ona sada stotine krpah i zadjevah, te ako ju od pete do glave promotriš, osudit ćeš i nju i današnji viek. Nu ni mužkarstvo nije mnogo bolje. Zaludu su daklem opomene, utaman su starinah stege, kada razpušteni a gizdavi ovaj živalj izkorjeniti nemogu. Tim načinom gledeć na starost i nosivo, dieli se u Lonji ženskadija na troje: na babe i žene, na žene i snaše i na djevojčad. Prve nemare toliko za kicuštvo kao druge, nu ove opet za sram i čast postojanu kako treće. Da vidimo deblo bez granja i korenja t.j. srednju ruku ljepoticah, po kojoj će se prva i stražnja lakše razpoznati.

Znajuć već nešto o kundju i spletanju ženah, valja nam zamjetiti kako se snahe nose. – Da jih vidiš, odgovorio bi: liepo, snažno i cifrasto! u svetcih, a: prosto i čisto! u posleni dan. – Poznato je uostalom predobro, da naše graničarke izim zimskih vlastitih, riedkih usuprot ukućnih posalah zastupaju proljećem, ljeti i jeseni nesamo svoje u poljah, njivah i livadah, kod kopanja za vrieme sijanja, drugačenja, trojačenja, branja i triebljenja kukuruza; žetve; kupljenja i vožnje siena kraj vršitbe; kod branja šljivah; navažanja privatnih protuvodnih tečajem ljeta nasipah, obće rabote i.t.d., gdje one vavieke debeli vuku kraj, nego i mužke poslove, kada su muževi u ime čegagod nenazočni. Izvinuti ovdje ipak valja, da ženska djeca nejaše konjah pod plugom i vozom, kao što nam to žalibože na više mjestah Jugoslavije vidjevao. To nesamo što je ružno, no i upravo što je pogibeljno i nesmotreno, zavredjuje javna ukora; a tko se iole u odgojivanje ovakve mladeži razumije, pristat će na moju stranu i vojevati sa svojim protivnikom. Bilo je to doduše i u Lonji prvo u običaju, nu pokle su pod plašljivimi konji dvie tri djevojčice nemilom žrtvom sudbine zaglavile, bude od poglavarstva strogom zapovjedi tomu konac učinjen. Nejaše dakle žene, netjeraju volovah ni konjah nikada, nepluže, neidu u šumu i nebrinu se s gospodarstvom; jedino ako u neprisuću mužkaraca pomognu snaše drugomu voz sienom natovariti i stovariti, – ostalo ovuda onda rade sve pomalo.

Za poljodjeljstvo joj treba motika kao za riljanje rilj *) i.t.d. svejedno kao mužu za tešnjak širočka (ili švarba *). Njom se muči i prevraća zemlju, dok je god ljetina pod nebom, da ju mrtvi dostaput znoj probija. Nu polag svega toga je ona ipak bi reć sveudilj okretna i vesela; njoj je pjesmica vierna pratilica, njom začimlje sve i dočimlje, da poljane i ubave gorske doline ječe upravo onako, kao što nam vriedni domorodac g. J. J. u krasnih svojih „Triuh lipah“ o Slavonkah nacrta. Na glavi i kundju nosi moja seljanka liepo počešljane, čistom mašću namazane, tubanjsku (finu ili šlarnu) peču *). Pod njome je razdieljena „svezicom“ kosa pó tjemena. O vratu ima svezicu crnoga baršuna, a spod nje djundjeve, kraljuže i škudare. Opleče joj je na prsih skopčano bumbačom, šveljačom, titrenkom ili sapinjačom. Ono je pako sámo u sitne alvate narezano i shvaća do pupka. Nije razrezano u dvie pole kao po drugih selih, nego do ispod grudih samo, a tada sašito i s „repcem“, koj se pásom pripaše uza struk providjeno. Struke ogrlicah puštaju redom u polukruzih jednu do druge, nemal od vrata sve donjekle do prsnih loparakah. Po više ovakvih strukah sačinjava kraljuž, a više opet kraljužah oprsje. Urešene su to škudami, to dvadeseticami, nu ne onako kao u Vlajinah, da jih je po deset na jednoj nanizanih, već po jedna, po dvie najviše – i to jim očima njekako ljepše godi. Rukavi su do dlanah na repete (Maschetl) našešureni. Na ramenih su unaprieko pisani ili raznotečno kockicami sprešiveni. Pod oplečkom je rubača, štono o ramenih na dviuh tkanicah (sa stražnjom stranom košulje, što ledja prikriva, pendelah zvanih) viseć golotinju do talah zastire. Oprieda je za pedanj urezana, da dojke, dignuv oplečak, laglje djecu nadajaju. Razpor ovaj zaklanja zastor, koj se po pripasanoj tkanici ili pásu žnorom priveže. U radiščake dane previje se pod zastorom *)prednja pola košulje i utaknu se dva kraja za tkanicu, pa to se zove „krilo“, u kome žena po dvie po tri funte težine nositi može, a da se krajci neizpuknu. Na noguh nosi naša neva crvene ili šarene (crvene, plave i biele vune) čarape i to u papučah ili (u najnovije evo vrieme) cokuljah. Ako nenazoče ni jedne od ovih, onda čižme većinom sa žute občinjene (mekane) i grimizne kože. Obojke pako s opanci kao i latice *) nose samo na njive i sjenokoše, premda se i ovo riedko vidja; ona bo ide bosa u goru i vodu; na pir i posao, okrom ako ima – – – i to kad kada.

Na ovu najdoljnju potrebitu odjeću oblači si tada liepi spol uresnu spoljašnu, kao menten *), zobun, acabajku, zobunac i kožur. Posebna ženska s volje za jedrijim i liepšim navlači si takodjer i po dvie, po tri košulje. U lievoj ruci nosi do zemlje obješeni rubac, u koj se netare, već se za to drugim u desnoj služi. U jednom uglu onoga zauzla si mirodijah, cvieća, po koju paru i jabuku, čim bi u prigodah zamjene mogla ljubavniku ugoditi. Od nedavne evo vidjaju se takodjer kišo- i suncobrani, što su si vojaci, videći u narodah inih zemaljah, došavši s vojnah ljubovcam pokupovali. Kad će kolo igrati, uhvati krása desnu i lievu drûgu drugim i trećim prstom obijuh rukuh za pás, dočim joj marama o bedru ljevkinje u ruci visi. Tako se kvaruć jedna za drugu kreću, pjevaju i kolišaju. Što se pako duševna značaja mojih Lonjankah tiče: šaljive su s poznanici, u zabavah govorljive, razpustne, više okom skokom i riečju premamljive; životnim pjesničkim duhom nadahnute, te po tom s obzira narodnih pojkah računam jih savjesno medju prve Slavonke. To će priznati i najpristraniji osvjedočitelj. Liepih su obrazah i stasah, tvrdoputne, ozbiljne a blage baš onake kao Babogredke. Šteta samo, da rado piju, pa će se pri pića naime u nepribiću koga mužkarca izpravdati, ženskimi kletvami do zla Boga spreklinjati pače i počupati; nu jesu li triezne i je li koj mužak prisutan, neima ti u njih druga do medjusobne ljubavi, ogrljajah i pjevanja.

Kad nam je tim načinom poznata jednom nošnja kasotnih nevjesticah, nije veće težine nagadjat je u staricah i djevicah. Kod onih je razlika prostodušje i ista dobrota, kod ovih poštenje i zavjera. One se nose prosto a jednostavno, ove pako kao i snaše izuzam prčine i glavata naresa. Kosu spleću u jedan prčin, koji je tik zatiljka vrpčicom privezan i u četvoro do izpod stepovnjaka spleten. Na kraju mu svilna kita a po njemu sprivezani privezaljci (pantlike), koji su i po glavi na način ribolovke sprepleteni, te cielu kosu zastiru. Taj je običaj samo u udavače, inače je u onakvoj opravi i gologlava, jedino što joj je smilje i kovilje za ušima.

Muž i žena imaju škrinju. U nju skupljaju robu, što su ju prigodom ženitbe od roditeljah dobili. Ako je žena čemu, kroz višegodišnju radnju na polju stečevine dojami i do dvie, do tri, pače i više škrinjah; liepih novih odjećah – a bome i cunjakah s dronjci punih; jer i ovoga za krpariju i oštitu treba. Tà naša žena i trži s ovakvim krpjem! Prnkar joj radje daje maramah, privežnjah, svile, pisma, pamuka i.t.d. za njega, nego za gotovi novac; to bo je upravo njegov zadatak: kupiti prnjke, – novacah pako samo u toliko, da preživi, ako ga nužda u krčmu stjera, koju noć ili dan; inače zateče li ga mrak u selu, gdje neima uzajamna doma, dobije taj nebore u graničarskoj kući piti, jesti i mekan krevet za prijateljsku zahvalnost i spoznanje. – Čim odgojitelji imadu više djece, naravno je, da jim se za nju više i starati valja; jer je li ovo mužko: dopada ga pola otčevine; je li pako žensko: škrinja i posteljina. A uzimamo, neka bude šestero ženske djece, tu treba namah šest blazinah prjem punih i šest prezlamicah. Tko će dakle i pomniti, da to samo osim drugih sitnarijah nije za nje mućna zadaća.

Nu bacimo se mišlju malo i na odielo djedjerna Lonjanca, pa vidimo skladnost njegovu prama gore nacrtanomu.

Mladoliki Lonjanac gizdav je graničar. Jedva da sa ženom prespava, traži tude kićenu rubinu i poprsje, a što na ovo treba, njegova je briga. Punica mu sa ženom satke i sašije gaće i košulju pojedince u dvadeset pasamah. A on ide na sborove (sajme) sa ženom, te što ona nema, njojzi, a što njemu ćako neda, sebi pokupuje, kano: škrljak bieli ili crni, prsluk, hlaće, čižme i.t.d. Kad ti se obiska, misliš da mu neima uzporedna. To ti je momčina jedrih mišicah, – muževnih silah. Probili ga brci i podbradak. Crne su mu oči i sievaju kao u risa. Sladke ti je vitežke rieči; ljubopitan – ali većim dielom strastven. Na glavi mu kriljak osriednje veličine a pod njim duga izjednačena kosa. Za njim je pako liepi cimer. Niz krkaču pa dopásan nosi sukneni prsluk, spod koga lievo i desno pazuho prepeljan do koljenah visi veleliepni dugački rubac. Opasan je vunenom slavonskom tkanicom. Košulja mu se dokončala nješto pedlja poviš koljenah, a rojte (rese na gaćah) se spustile na nožne grane. Ona je iz lanena lakna pamučnom niti utkana. Rukavima je na ramenih unakriž, a na gliežnjih unaokrug prišita kupovna tkanica. O krajevih su jim repete kao i u ženah. Na poprsju je narozgvana, a lajbec s žutimi puceti s obje strane ukrašen. I po njem su gajtani kao po zobunu. Na noguh ima čižme, kao što jih u mladoženje vidjesmo. Odličniji nose i reklice a i raznolike gunjce, – štono se takodjer, kako vele: kicušem šikuju. Uz reklicu (ako je) patre hlače, modri zobanac i crna marama za vrat; što pri samcatoj košulji sasma izostaje. Diče se napokon s brkovi seljaci moji, te je u njih bezbrki čovjek „Kranjec i goloputi tić“. Nerado ga gledaju, – al ga radi pretresaju. Dà sbilja! Po brkovih se ponajviše poznadu puci lonjske okolice; tako n. pr. Lonjanci i Ilovci po dugih, Repušnjaki po kratkih riedkih, Kutinci po poduljenih i gustih mustačih. Odavle su i pridjevci raznih selah u ustih mojih Posavacah.

U staracah i dječačićah (kao u babah i djevojčicah naprama nevjestam) nevidi se ovo nosivo. U maldoženjah je pako kao i u momakah na dlaku u običaju.

* ) rilj-Za mikanje greben; za švelo sielo i igla; za sukacje sukač i ciev; za vijanje vitlo; za tučenje konoplje stupa; za sukanje haljinah praljka i mlinčenjak; za namatanje prediva klupko, vreteno i rašak; za povesmo preslica; za pecivo kruha popečak i sgrebljica; za žetvu srp; za tkanje stan: brdo vratilo, čunak, potrkač, podpirač, osnovača i.t.d.

* ) švarba- Za ciepanje sjekira, za kalanje ćivija (što je u Slavoniji klin); za podoslunjk (što je u Slavoniji ćivija); za krpanje obuće šilo, igla i dretva (dreta) laknena a za pretezanje vrpce; za branje brnača; za valjanje valj; za sijanje bisage ili bakrač ; za pecivo rakije žbanja; za vinograd kosir; za dubenje dubač, keser i glieto (dlieto) i.t.d. – Scienim, da nebi bilo sgorjega, kad bi mogao sve rieči orudne, pokucne i zvankucne, svejedno kao i biljarske nazive mojega kraja slavnomu obćinstvu nacrtati.

* ) Peča je kvadratičan komad beza do dva lakta o krajevih dug. Na jednom ćošku, koj uviek straga na drugom visi, bojanom je (za babe žutom a kićenke crvenom i plavom) predjom dà i svilom izvezena. Njom se u nakrst previtom glava omota tako, da se ostala dva kraja spod vrata prepeljana odzada, ili ako je sparno, jednostruko sprieda svežu. Diele se na „nedjeljne“, štono rieč i „sakidašnje“ kao i rubine, te koja je mogućnija, makar i samica bila, ima jih po dvanajs.

* ) Zastor je što u Slavoniji pregača, samo ne od vune, nego platna kao i košulja. Svečani je pamukom skroz otkan. Razlikuje se od nje tim, što je prebran u desetke bojadisanom tkaninom najviše do polovice odozdo počamši. Ima jih koliko i rubačah; jer uza svaku ovu s oplečkom i on biti mora.
Latice su pravokutni četverougli čvrstoga platna, te se dviema privežnjama u nje cjevanice zamataju, da im sunce, zima, travurina, čičak i.t.d. nenahudi.

* ) Latice su pravokutni četverougli čvrstoga platna, te se dviema priveznjama u nje cjevanice zamataju, da im sunce, zima, travurina, čičak, itd. ne nahudi.

* ) Menten i zobun su si glede švela i kroja jednaki, samo ako je onaj straga na stegnih nabran, a ovaj našoj narodnoj surki naličan. Boje su modre ili crvene. Izprešiti su na prsih, sa stranah oko džepovah i zadnjici, zatim po plećih i rukavah na sve božje načine magjarskimi gumbi i gajtani. Jednu od ovih četirih vrstah mora imati udavača a gdjekoja imućnija ima sve. Nose se po većih svetkovinah u sve četiri dobe godišta. Zastor se pripašuje na ili pod nje spreda, a tada se prva pola nipošto neodiže, osim ako je močvarno zemljište. Nakit od peče takodjer je na njih straga. Ako pako idu gologlave zataknu za kundj i uši kiticah, umjetnoga i miomirisnoga naravskoga cvieća, kanoti: kupovna po sborovih (vašarih) smilja i kovilja, macicah, djindjah, drteljkah, bosiljka, klinčece i po koju ružicu, što si krasotice po domaćih bašćah zasadjuju; ali sve ovo nadmašuje ljepotom sobstvenima rukama umjećeni tvizer (tizer ili fizer). Zobunac jednako podrezan dosiže do izpod rebarah. Dva su mu reda pucetah sprieda, a dva do šest pucetah straga. Na njemu je izrezan polukrug sprieda do niže sisah, da joj bolje uza tielo pristane. Kožun je cifrast, kratak kao zobunac, s rukavi ili dugačak žut i kićast do koljena bez rukavah.